Сећање

УЗ 50. САБОР ТРУБАЧА: О ПЕСНИЦИМА КОЈИ СУ СТВОРИЛИ, УЗДИГЛИ И СПАСЛИ „ГУЧУ”
У духу ненадмашног Мачисте
„Све се изгледа мења. Сабор остаје исти. Као елемент. Земља. Ваздух. Вода. Печење. Лебац и сланина. Бели лукац. Коловођа и кец. Први и последњи у колу. Сабор је чудо. И то чудо над чудима. Требало је, онда, промарширати улицама Гуче. У антерији. Са шајкачом на глави. У присуству власти. У пратњи трубача... У прикрадици. У прекорици. Као иначица. Тек ће нарасти инат. Тек ће се заинатити прави инат. У свеопштој сумњи”

Пише: Бане Велимировић

И ето, ко би рекао, педесети Сабор у Гучи је пред нама. А цела једна саборска историја је иза нас. Многе некада главне историје уз њу су, данас, постале споредне, многе бочне у њу се бесповратно улиле. Написане су књиге, испеване песме, снимљени филмови, срочене здравице и пошалице, заводнице и надгробнице. „Кратке али убојите, дуге али растресите.”
Пола од тога одмах можете бацити. Мирне душе, не трепнувши, с осећајем да чините добро дело. Прах праху, а безвредно контејнеру.
Данас, после свега, теже но икад пре пада кад се писања о „Гучи” лате неталентовани. Кад они огрезли у кич баш на „Гучи” демонстрирају своју узвишености своје неблагородно народњаштво. Кадстварну лепоту народног тобож овековечују стихоклепци и шарлатани. Штеточине.
Али зашто? Кич и шарлатанство су општа ознака ове розикасте епохе, у којој су толики смртници домамљени на фарму, а онда утерани у тор. Зашто би то у случају „Гуче” теже падало?
Зато што овакву „Гучу” и нису створили трубачи, није је створила ни групица ентузијаста из нашег сокака која ни данас не успева да надрасте психологију локалног културно-уметничког друштва, него песници. Расни песници, прави мајстори. Неколицина њих. Ни за прсте једне руке их нема, камоли за толике наштанцоване ловорике.
„Гучу” су створили, уздигли и спасли такви песници. Они су дали тон и смисао свему. Према њима се све равнало, чак се и инструменти штимовали. Они су охрабрили друге, за њима су кренули новинари, па маса, а онда су и политичари схватили да уопште није рђаво бити у том чамцу.
Један од тих песника је испред свих других. Он је мера. Ако пишете или читате о „Гучи” а не знате ваља ли то, њега прочитајте. Одмах ћете знати. На њега желимо да подсетимо сада, док се трубе-дозивнице по педесети пут из свих крајева Србије оре.
Звао се Бранко В. Радичевић.
А звали га, у Београду, Мачиста.

ИМА БРАНКО ВРЕМЕНА

Овако је из Гуче писао Момо Капор, свог последњег лета, 2009:
„Ко је могао и да помисли да ће зов трубе успети да окупи, ни мање ни више, шесто хиљада људи и да ће на пустим пољанама Гуче нићи, као у каквом ратном походу, поље шатора? А сви су заборавили, нико ни да помене, да је читаву ту причу пре четрдесет девет година, 1960, започео један песник, Бранко В. Радичевић, звани Мачиста, који је прославио Србију, а посебно Чачак, одакле је родом, својим песмама и поемама. Нико да се сети Мача, који је са неколицином пријатеља сакупио три-четири сирота дувачка оркестра што су се потуцали по Србији по свадбама и сахранама, више гладни него сити, и довео их у порту испред Цркве светих архангела Михаила и Гаврила у Гучи да ту свирају цео летњи дан до подне, а онда, богами, и увече, и све тако, пуна три дана...
Е, па, лепо би било да је било ко од званичника макар и поменуо Мачисту, Бранка В. Радичевића, али Србија је то: она лако заборавља. Уосталом, покојни Мачиста има времена да чека да га помену.”
А како је то заправо изгледало давне 1961? Ево шта о томе пишу неки од оснивача и најистрајнијих локалних хроничара Сабора:
„Вест је стигла до књижевника и тадашњег уредника Дуге Бранка В. Радичевића. У то време, за сваку приредбу требало је обезбедити и политичку оцену. Имати комплетну информацију. А ми је нисмо имали, јер још ни сами нисмо тачно знали које ћемо садржаје имати и како ће то изгледати. Бранко В. Радичевић онда успостави контакт са тадашњим потпредседником општине Властимиром Лалом Вујовићем. Лале прихвати идеју, и, богме, уз велики ризик, потури свој политички ауторитет, ми остали леђа, и успесмо.” (Ника Никола Стојић, Јовиша М. Славковић, Радослав Рашо Протић, Предраг Раовић и Радован М. Маринковић, Све трубе Драгачева, Гуча, 2000)
Како је то видео он сам, знаменити Мачиста, изблиза?
„Тренутак за организовање оваквог сабора је веома погодан. Код нас већ увелико влада фестиваломанија. Треба, најзад, бити доскочив и пронаћи нови облик такмичења, који ће освежити посивелост официјелних скупова. Драгачевци су, заиста, на добром путу да нас обрадују изворношћу свог богатог фолклора.”

КО ИЗДРЖИ, МОЖЕ У ВОЈНИКЕ

Да се ми, случајни или намерни заборавковићи, данас не лажемо: управо је он, незаборавни Мачиста, дизао гучанску причу у медијима и народу. Са својом београдском и драгачевском дружином. Својим даром нештедимице дарованим, на све стране, својим путевима и крајпуташима. Овако је диванио у Политици Експрес 15. септембра давне 1966, пред Шести сабор, описујући како ће то у Гучи изгледати наредних дана:
„Замислите мали град који је преплавио огроман талас. И више ничег нема: ни кровова. Само небо изнад глава. А доле – с краја на крај – огромна светина. Шатра до шатре, коло до кола, ражањ до ражња, бубањ до бубња. Певају златне трубе у славу здравља ове земље. Наздравица стиже поскочицу. И два дана и две ноћи – ко склопи око, као да и није био наДрагачевском сабору. Нека не долазе људи који воле тишину. Није за њих Драгачевскисабор. Нека не долазе фрулаши, нека не долазе тамбураши. Ко издржи два дана и две ноћии остане на ногама, може одмах у војнике. Јер труба, драгачевска, војнички пева. И штим јој није на нежно, штим јој превагне на јуриш. Позивају се јаки, што воле уз коју да освану. И да чују песму која се више нигде не пева. И да промарширају улицама малог града. Толико да би се подсетили како се некада певало и марширало: он напред – за њим блех банда! Па командује весељем. Ко је танушан у стомаку, није за Драгачевски сабор. Јер тамо се једе, некад с ногу, некад за столом, рукама. Ко је јак, нек’ дође! Ако поједе целог печеног вола, нека му је наздравље!”
Знао је Мачиста да заврти причу и да је онда пусти, да се сама плете. Он седи под орахом, у ’ладу, пијуцка препечену шљивовицу из орошене чашице, кибицује. Ако дође стани-пани, запеваће. Исцелити. Ако је све у реду, заложиће се свадбарским купусом и љутом паприком, пресећи младом малвазијом, а онда придремати на трави до прве росе. Као на лудим ручковима Либера Марконија. И чим око отвори, зна да ли негде треба досолити, догрејати, продрмати.
Тако ће једном приликом:
Ја имам седам рана
Па јеца седам труба
Са сваком седам дана
Војевао и пио.
А домовина
– чуј ме
То је кад воли љуба.

ИГРА НАРОД, ИМА НАДЕ

А онда је 1990, на Сабору у Гучи, тридесетом по реду, први пут уведена институција домаћина Сабора. И за првог је одређен први. Бранко В. Радичевић имао је тада иза себе 65 година, испред себе непуних 11. Прву домаћинску саборску беседу насловио: Добродошла, трубо! Ево је целе:
„Све се изгледа мења. Сабор остаје исти. Као елемент. Земља. Ваздух. Вода. Печење. Лебац и сланина. Бели лукац. Коловођа и кец. Први и последњи у колу. Сабор је чудо. И то чудо над чудима. Требало је, пре тридесет и пет година, промарширати улицама Гуче. У антерији. Са шајкачом на глави. У присуству власти. У пратњи трубача.
То је чудо. Тај поход који траје. Који не престаје. Од Сабора до Сабора. Од града до града. У касно лето. Пред јесен. Думбара бубањ. Игра коло. Али, молим вас, замислите: како је то било пре тридесет и пет година. У прикрадици. У прекорици. Као иначица. Тек ће нарасти инат. Тек ће се заинатити прави инат. У свеопштој сумњи.
Прикрадало се. И припремало велико коло. У прикрадици. Наизглед наивно и невешто. Требало је имати храбрости. И одолети покудицама. Шта ће вам то ту? И зашто ће вам баш ту? И шта ће ту Драгачево? И зар се то сме у Драгачеву? И шта ће други рећи? И како ће се други понашати? И ко ће за то одговарати? И шта ако се то у нешто неприлично изроди? Опасно је! Није време! Зашто баш трубе? И шта ће ту трубе? Па то подсећа на ратове! И какви су то били ратови! Има ратова и ратова. Освајачких, нападачких, тлачитељских, неправедних, опаких и зловремених. Шта ће ту трубе? На шта нас подсећају? На некаква књажевства и краљевства?
Није Србин измислио трубу. Шта ће труба у колу? Има она преча посла. Зна се њено место. Испраћа у ратове. И маршира с војскама. Један, два. Под командом. Један, два. Не може у шест корака.
И грунула је. У Драгачеву. Као изазов. И пркос. Присетила. Подсетила. Промладила. Дахнула ведрином. И надом. Јер народ игра. Има наде. Јер народ игра. Добро је кад народ игра. Засвадбариће јесен. Рађаће се деца. Оживеће њиве и ливаде. Биће леба и сланине. Заратариће земља. Неће заратовати. Она ће заратарити. Јер бог Перун, врховни српски бог, није бог ратова, већ берићета, бог плодности. Он опомиње громовима и муњама. Он управља земљом и небесима. И шаље кишу на жедну земљу. Оплођује. Препорађа. Омлађује. Ствара. Дарује.
Требало је лукаво, полако, стрпљиво, уз неопходне додворице и непотребне пристанке, очувати саборовину, која је постала дар, напајала људе вером и надом да још има здравља и да није све прошло и да ће се живети и плодити.
Заиграло је велико саборско коло. И породио се велики, општенародни инат. Труба се претворила у чудо. Ослушните је. Дрма. Чућете што никад нисте чули. Чућете ако сте посустали. Чућете ако сте посумњали. Има спаса. Има наде. Чућете ако сте се одродили. Чућете ако се још нисте породили. Чућете ако сте се заплодили.

Мој глас је слаб. Немам снаге да надвичем трубу. Све што сам говорим, казаће вам труба. Она непрестано само о томе труби. Треба је чути, слушати и разумети. Она уместо нас проговара. Једног дана, ко зна када, дошла је међу нас из далеког белог света. И проговорила је нашим гласом. Баш као да је свирала. Као да се усвиралила. И угуслила. Видели смо је на сликама посвећеним Божјим просторима. Анђели навешћују долазак Страшног суда. Она се потпуно припитомила у Драгачеву. Не позива на јуриш. Неће у рат. Не навешћује пропаст света. Долазак Страшног суда. Започиње коло. Светкује. И разастире радост. И зато је добродошла. Као препородитељка. На радост. И весеље.”

ДРМАЈ, ЈАВОРЕ

Бранко В. Радичевић дигао је руке од нас 11. јануара 2001. И отишао. После њега, домаћини Сабора били композитори, вајари, режисери, сликари, новинари, политичари... Требало је да прође дванаест година па да опет велики песник добије реч и да Мачисти како доликује одбеседи. Ево понешто из домаћинског слова Матије Бећковића године 2002:
„... Трубу од искони потежу људи и анђели, а никад и нигде без великог разлога. Овде, у Гучи, трубачи, међу првима, лаћају се трубе и с разлогом више.
Кажу да је прва труба слетела у Гучу тражећи место одакле ће се најдаље чути. За њом су се сјатиле све њене сестре и заједно грунуле у груди Србије. (...)
За звуцима похрлио и народ и они музичари без нота пред собом и с нотним записима у себи. А на који звук дрхтиш, те си мајке син – каже песник.
Тако се десило да од Сабора у Жичи можда нисмо имали радоснијег од Сабора у Гучи!

Живот тражи излаз, а звук своја права.
Зидове које су рушиле јерихонске трубе, руше и драгачевске, ево, већ четрдесет и две године.
Негде га зову Вудсток, негде Маријачи, негде Бенбејд, негде Егзит, али сви знају да је излаз у Гучи и да у оригиналу боље звучи.
Оно што не знају многи интелектуалци нису заборавили српски сељаци. Боље је дувати у трубу, него у лепак! Зато, тешко да имамо нешто градскије и супериорније од Сабора трубача у Гучи.
Очигледно да је светски Сабор у Гучи српски допринос глобализацији. Наиме, ако бисмо у Европску заједницу ушли без својих мелодија и боја, без свога имена и памћења, како би знали ко им је дошао и шта им је донео?
Од старе до нове ере, од гушчијег пера до компјутера, од дозивања преко брда до бежичних телефона и и-мејла – све што је икад створено још увек се претвара и ствара. Сабор у Гучи је сабор свих сабора, од незапамћених времена до данашњих дана. И то није Сабор, него вулкан здравља и лепоте, прорадио из срца Србије. А млади вулкани увек прораде тамо где су радили и стари. (...)
Срећно дошли – срећније отишли!
Дрмај, јаворе!”

***

Крајпуташ
„Враћајући се у Београд, Мач је натоварио у кола и тешки крајпуташ из околине Чачка, први који је икада видела престоница, увевши тако у моду стару традиционалну скулптуру, и то обојену, док су се интелектуалци дивили рупама Енглеза Хенрија Мура...” (Момо Капор, у лето 2009)

***

Уместо јаука
А другом приликом ће Мачиста, уместо јаука за палим младим ратницима, трубом вођеним:
Стој, постој, почуј, роде,
полако!
Оженио се, узо пушку,
а жену није ни тако!